СРБИЈА ПРЕД УСТАНАК

ustanakКрајем XVIII века створене су повољније прилике за већи део српског народа реформама султана Селима III и нарочито благом управом Хаџи-Мустафа паше у Београдском пашалуку. Кнежинска самоуправа је гарантовала извесну сигурност Србима и традицијом освештани начин живота.

Срби су претходно стекли самопоуздање учешћем у аустро-турском рату 1788-1791. у добровољачким фрајкорским одредима на аустријској страни. Почетак XIX века није обећавао Србима никаква. Повратак јаничара и завођење власти њихових вођа дахија значило је директно уплитање Турака у живот српског патријахалног друштва. Да је, како каже Страњаковић, наступило зло стање за Србију, било је сваком јасно кад су јаничари 15. децембра 1801. године у Београду убили Мустафа-пашу, званог "српска мајка". После тога јаничарској страховлади више ништа није стајало на путу. Њихови предводници, одметници од царске власти, тзв. велике дахије, преузимају сву власт у Београдском пашалуку и, уз помоћ пљчкашких уљеза, постављјући их за кадије, муселиме, читлук-сахибије, субаше и хаџије, стављају Србе у потпуно обесправљени, тачније ропски положај.

Нашавши се у беспомоћном положају, свесни да је Аустрија по завршетку Кочине крајине са Турском у добрим односима и да султан у Стамболу не може сузбити јаничаре-одметнике у овом пограничном делу Отоманског царевине, Србима је преостало или да се исељавају или да се дигну на оружје, макар то донело само часну погибију.

Дахије су убиствима истакнутих српских првака, оглашеном сечом кнезева, покушавале да спрече буну потчињене раје, која се спремала, али су тим чином само убрзали српски народни устанак.

ПОЧЕТАК УСТАНКА - СРЕТЕЊЕ У ОРАШЦУ

karadjordje 3Први српски устанак није избио ни спонтано ни неприпремљено. За његово подизање су у тајности чињене потребне припреме. О томе сведочи догађај у манастиру Вољавча у лето 1803. на дан манастирске славе, када на манастирском тавану, тополски кнез Матија Јовичића утиче на Карађорђа и Гају Пантелића да у том тренутку не започну устанак. Карађорђе договара са Драгутином Милутиновићем да са Милошем Кабадрцем добавља оружје из Немачке. После догађаја у Вољавчи Карађорђе шаље Гају Пантелића виђеним народним првацима да почну спремати људе и шире мрежу.

Непуних пет месеци после састанка у Вољавчи, припреме за устанак већ су биле окончане па је ваљало постићи договор пре зиме. За место је одређен Орашац, а зборно место је кућа Стевана Томића на дан Светог арханђела Михаила. Домаћин Стеван је женио сина Максима, па је било природно да се због двоструког повода окупи велики број људи. Кад је весеље поодмакло, тихо и неупадљиво, прота Атанасије и сви други се упутише ка оближњој јаружици. Разборити прота Атанасије одржа подуже слово, јасно увиђајући да је слога најбитнији предуслов за овакав подухва, а да је највећа опасност издаја. Скуп је завршен заклетвом а учесници су се разишли у уверењу да је подухват доведен до краја. На основу овог договора завереници су се окупили на другом збору у Орашцу 1804. Овог пута је кнез Марко Савић женио сина Луку. Како је о дизању устанка одлучено 1803. године, требало је изабрати старешину и заповедника који ће предводити устанак против Турака. На скупу је било угледних људи о чему говори и податак да је дато пет предлога.

Радован Самарџић наводи: "Очевидно, на скупу у Орашцу почетком 1804. нису случајно Карађорђа изабрали за народног предводника у буни на дахије. Знали су, сви, и његов карактер и мере које је већ био предузео. У ствари, он им је постао вођ још у току припреме за буну. И његова стратегијска замисао буне стоји у продужењу његовог начина припремања народа за заједнички отпор."

УЧЕСНИЦИ ЗБОРА У ОРАШЦУ

karadjordje 4Историчар Миленко М. Вукићевић је установио да су, поред Карађорђа, на Орашачком збору од главних људи били:

прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хадук Вељко, Вуле Илић Коларац, Милосав Лаповац, Ђорђиц из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић из Бање, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јакобљевић, кнез из Кораћице Вићентије Петровић, кнез тополски Матија Јовичић, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић из Рогача "и многи други"

Подразумевајући да је то само по себи јасно, Вукићевић не увршћује у овај списак Петра Јокића, на кога се позива и чији дијалог са Карађорђем наводи на овом орашачком скупу. Дакле, 22 учесника су била и на првом скупу у Орашцу 1803. и на Сретење 1804. године.Осим ових, Миленко М. Вукићевић је утврдио још 43 учесника Збора У Орашцу на Сретење 1804. године. Процењује се да је збору укупно присуствовало око 600 људи.

Други повесник и учесник догађаја, Петар Јокић, описујући предустаничке раднје у околини (Топола, Жабаре, Сараново, Трнава, Јагњило), језгровито каже: "Поитамо у Орашац. Ту бијаше Карађорђе, Главаш, прота из Буковика и сви они који су о Св. Аранђелу били и још око 500 људи и нас 70-80. ту је већ прилично. Они се сви обрадују нама, а ми њима. И саставимо се."
По свему судећи, приближно је тачнија процена Петра Јокића о броју учесника Орашачког збора, јер његово искусно војничко око ту није могло много да погреши.

ВЕЛИКЕ БИТКЕ УСТАНКА

aberdarПаљење турских ханова је започео Алекса Дукић из села Бање са својом дружином спаливши ханове у Тополи, Жабару и Јагњилу, а устаници су одмах после Сретењског збора и избора Карађорђа за вођу спалили хан у самом Орашцу. Касније су планули турски ханови широм устаничке Србије а најпосле су устаници почели да држе у опсади и градове. Један од првих опкољених градова био је Рудник у коме је био Сали-ага злогласни "Руднички бик". Дахије су упутиле Аганлију Хусеин-алемдара "да уреди поменуто питање и да заведе ред". Он је с одредом од четири стотине јаничара пошао из Београда. Аганлију је народ држао за најпомирљивијег дахију. Страхујући да не упадне између две ватре, Аганлијине чете и рудничких Турака, вожд је тражио од Петра Каре да својим људством спрече изласке Рудничана, а он полази у Дрлупу да с Аганлијом "сломије колач".kulaМада ниједан није био за мир, пристали су, из тактичких разлога, на преговоре. У непланираном пушкарању Аганлија је рањен у ногу, два устаника су погинула, а Главашу је турско тане окрзло главу. Снег је падао непрекидно, a овај први озбиљнији сукоб могао би се оценити као неповољан по устанике. Сам вожд признавао је да су били разбијени. Стање се, ипак, преокренуло сутрадан, пошто је дахија одлучио да се повуче према Београду. Сви догађаји узети заједно учинили су да извештачи овај сукоб оцене, ипак, као устаничку победу. Сали аги у опседнутом Руднику дошли су у помоћ ужички муселим Џавић и карановачки муселим Пљакић. Када је Петру Кара Трешњевичанину дошао у помоћ Милан Обреновић, Арсеније Ломо и Карађорђе Рудник је био освојен и спаљен. Ове две веће победе су јако одјекнуле у устаничкој Србији. И у исто време је дошло до заузимања Ваљева под вођством Јакова и Матије Ненадовића, а недуго потом до опсаде и пад Шабца. Једино су у крвавом и неравноправном боју на Чокешини Срби претрпели велики пораз. Крајем маја предао се и Пожаревац, а Посавци су мало раније заузели Палеж. Васа Чарапић је заузео Гроцку, а Милан Обреновић Чачак.

sabac26. априла у другом налету спаљена је и заузета Јагодина, а код Лештана је Васа Чарапић успео да разбије војску Кучук Алије. Смедерево се предало 18. јула, а у августу је Миленко Стојковић успео да похвата дахије у бегу на Ада-Калеу, и да их посече. Главе су послате султану у Станбол.

ivankovacБој на Иванковцу се одиграо на преображење 1805. године и од кључног је значаја за даљи ток устанка. За команданта турске војске буде одређен Хафиз-паша, који је кренуо са војском од Ниша ка Београду уз Мораву. Карађорђе је одредио Миленка Стојковића да са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем дочекају турке у селу Иванковцу, источно од Ћуприје са десне стране Мораве. У жестоком судару, уз велике људске губитке са обе стране, Турци, када су угледали Карађорђеву војску са друге, леве, стране Мораве, повуку се у Параћин. Устаници су поставили свој логор пред Параћином. Увече неки Стева писар је измолио Карађорђа да опали једном из топа на турке у граду. Послужила га је велика срећа, те је ранио самог Хафиз-пашу који се са војском повуче исте ноћи ка Нишу где је и умро од рана из топа.

misarБој на Мишару је једна од најблиставијих устаничких победа у првом српском устанку. Ту је заустављен поход босанских турака које је предводио Сулејман-паша Скопљак. Мишар је издигнут брежуљак са кога се види и поље покрај Саве и Шабачка варош. Карађорђе је одлучио да ту подигне велики "шарампов", ров, у коме је могло да стане око 7000 људи. Неколико пута малобројнија устаничка војска је овако дочекала турске трупе, које су морале да изађу из Шапца и да јуришају на брежуљак. Изванредном тактиком и вешто изабраним местом за бој, Карађорђе је успео да се одбрани, и уласком лаке српске коњице у одлучујућем тренутку у бој, преокрене ствари у своју корист. Јанко Катић је погинуо пре самог боја. У Карађорђевом ратном већу седели су још Јаков и Матија Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Милан и Милош Обреновић, Сима Марковић, Лазар Мутап, Стојан Чупић, Милош Стојићевић и други. Било је то 13. августа 1806.

deligrad Делиград је најбоље утврђење подигнуто за време Првог српског устанка. На Делиграду је било више бојева, почев од 1806. године. Свака турска војна офанзива из правца Ниша, подразумевала је напад на Делиград. Утврђење је подигао Петар Добрњац на десној обали Јужне Мораве. Најдуже се као заповедник на Делиграду, осим Добрњца налазио Станоје Главаш, Арсеније Ломо, Милутин Савић. Цивилни заповедник био је Алекса Дукић, а Карађорђев гласник Теша Обрадовић. Након пада Београда, 1813. године, Делиград је напуштен а храбри браниоци се разишли кућама. Делиград никада није војно освојен.

kalemegdanБитка за Београд је врло важан тренутак у устаничкој Србији. Устаници су држали град под опсадом око 2 године. Ма где да су вођене битке опсада није напуштана и увек је одржавана. Логор је у почетку био на Врачару, а касније на Ташмајдану и Карађорђе би се увек враћао под бедеме Београда после неких бојева. Опсадом су онемогућавани Турци да продру са леђа устаницима, такође су онемогућени да излазе у ослобођене српске крајеве и наравно опсадом су дахије држене да не побегну. Коначно заузимање Београда је почело код Сава капије и највећу улогу су имали Конда бимбаша и Узун Мирко Апостоловић. Код Стамбол капије су биле најжешће борбе где је и погинуо Васа Чарапић, између данашњег Народног позоришта и Народног музеја. У ослобођењу Београда је погинуло око 50 устаника и 300 Турака. Вођа турских крџалија, Алија Глушанац, је покушао да се одржи у горњем граду, али када је видео да је све изгубљено искрао се и лађом побегао за Видин. 8. јануара, на дан Св. Првомученика Стефана Београд је коначно у српским рукама.

ratnazastavaБој на Суводолу се одиграо почетком јуна 1809. године. Карађорђе је одбио низ уступака које му је предлагала Порта. Желео је да прошири устанак и на Босну и Херцеговину, као и на подручје Санџака, да би се на крају спојио са Црном Гором. 5. маја 1809. године Карађорђе заузима Сјеницу, а после битке на Суводолу, заузима и Нови Пазар 16. јуна, тако да су му се истурене јединице сусреле са неким црногорским одредима. Одсуство Карађорђа искористили су Турци који из правца Ниша и Видина нападну српску војску која се налазила недалеко од Ниша, у Каменици. Командант ове војске био је Милоје Петровић Трнавац коме су раније отказали послушност Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић и са својим јединицама отишли ка Делиграду и Крајини. То је увод у Бој на Чегру. Како је Стеван Сиђелић био у најближем шанцу код Ниша, јер је хтео да буде први који ће ући у Ниш, тако је сва турска војна сила из Ниша напала на његове Ресавце. Трнавац је био удаљен око 3км од Синђелића. Када је видео да му нема спаса ни помоћи, Синђелић је кубуром запалио "џабану" те су сви Срби и Турци који су били у том тренутку ту, одлетели у ваздух. Од глава изгинулих на Чегру Турци су сазидали Ћеле кулу, најстрашнији споменик српског страдања.

ВОЈСКА

Организација војске

oruzjeУстаничку војску чинио је народ. Прикупљање војске је вршено по територијалном принципу, уз повремену војну обуку. Важан део војске чинили су бивши хајдуци, фрајкори и пребеглице из суседних области под турском влашћу.

По угледу на европске државе тог времена, у Србији је крајем 1808. године уведена регуларна војска, коју је издржавала држава. У свакој нахији су, у зависности од броја становника, формиране по једна до две чете - компаније регулаша.

Регуларна војска се састојала од пешадије и коњанице, а значајно место имале су и тобџије.

Велики значај за одбрану земље, имали су утрђени гранични логори и шанчеви.


ВОЈНИЦА

Oпшта војна обавеза уведена 1807. године прописивала је следеће овавезе:

ОД 1-3 СПОСОБНА МУШКАРЦА ЗАДРУГАРА У ЈЕДНОЈ КУЋИ У ВОЈСКУ ЈЕ УЗИМАН САМО 1
ОД 3-5 МУШКАРАЦА У ЈЕДНОЈ КУЋИ У ВОЈСКУ СУ УЗИМАНА 2
УДОВИЧКЕ КУЋЕ СА МАЛОЛЕТНОМ ДЕЦОМ БИЛЕ СУ ОСЛОБОЂЕНЕ ОД СВАКЕ ВОЈНЕ СЛУЖБЕ И ТЕРЕТА
ЈЕДНА ВРСТА ВОЈНЕ СЛУЖБЕ МОГЛА ЈЕ БИТИ ЗАМЕЊЕНА ДРУГОМ
МОГЛО ЈЕ БИТИ И ЛИЧНЕ ЗАМЕНЕ КАКО МЕЂУ ЗАДРУГАРИМА ТАКО И ВАН ЗАДРУГЕ
КАДА СЕ УКАЖЕ ПОТРЕБА У ВОЈСКУ СУ ИШЛИ СВИ СПОСОБНИ МУШКАРЦИ

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ У СРБИЈИ 1804-1813. ГОДИНЕ

dolamaУпоредо са развојем ослободилачке борбе, од 1804. године у устаничкој Србији је, на основу кнежевске самоуправе, започела организација националне управе и власти.

Врховни орган власти - Првитељствујушчи совјет, основан је 1805. године као централно управно и законодавно тело. Састављен је од представника свих ослобођених нахија и обављао је управне, финансијске, војне, судске, дипломатске и просветно-културне послове, а делом и послове црквене управе.
Вођа устанка Карађорђе Петровић имао је надлежност врховног команданта. Уставним актом из 1808. године признат је за наследног "врховног предводитеља".
Велико преуређење у организацији власти извршено је 1811. године када су уведена попечитељства (министарства) и Велики вилајетски суд.
Православна црква у Србији је у време првог српског устанка сматрана за националну установу, коју штити и помаже обновљена држава. Црква је имала национални карактер и била укључена својом целином у ослободилачко прегнуће српског народа, иако је у канонском погледу признавала надлежност Цариградске патријаршије и њених владика у Србији.

ПРОСВЕТА И ШКОЛСТВО УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ

dostijУ XVIII веку на простору будуће Карађорђеве Србије ретки су трагови писане књижевности. Сачуван је само Троношки летопис. Српска књижевност XVIII веку стварана је ван граница поробљене Србије, а једна од централних личности те књижевности, знаменити просветитељ и родољуб Доситеј Обрадовић, дошао је 1807. године и сам међу устанике. Он постаје први министар (попечитељ) просвете у Србији 1808-1811. године.

По речима Вука Караџића, писмен човек се у Србији једва могао наћи и у сто села! Ипак, била је снажна и богата усмена традиција.
Током устанка јако је порасла потреба за писаним општењем. У свим нахијским центрима оснивају се основне школе, а затим и другим важнијим трговачким центрима, варошицама и паланкама. Школе се отварају и у неким селима.
У Београду је 1808. године отворена Висока школа, а Доситеј Обрадовић је, уз Ивана Југовића, један од њених оснивача и професора. Клирикална школа, позната и као богословија, основана је 1810. године са задатком да спрема свештенике за потребе цркве и верског живота српског народа.

ЗАСТАВЕ, ПЕЧАТИ И УНИФОРМЕ

pecati

vojnik1

Редов Регулаша у
летњој униформи (1809.)

vojnik2

Редов гарде
Совјета

vojnikikonj

Редов Козачког
пука

vojniksazastavom

Заставник Регулаша

flag 1811

Застава Регулаша

karadjordjzastava2str karadjordjzastava1str

Карађорђева застава са ликом Св. краља Стефана Првовенчаног, лице и наличје

kardjvojvzast1str karadjvojvzast2str

Војводска застава из 1811. лице и наличје

voj zastava pr.sr

Војна застава из
првог српског устанка

yu sr807

Војна застава
у употреби до 1807.

ВОЈНИ СЛОМ УСТАНКА 1813. ГОДИНЕ

karta velЗбог Наполеоновог похода на Русију 1812. године руске трупе су се повукле из Србије. Русија је у Букурешту склопила мир са турском који устаници, због неповољних одлука за Србију нису прихватили.

Крајем лета 1813. године надмоћнија турска војска је из више праваца напала Србију. После дуготрајних борби на Делиграду, Неготину и Засавици (Равање), Турци су поново освојили Србију. Велики део становништва, са Карађорђем и другим устаницима, ишао је у Аустрију и Влашку.

Турци су у Србију извршили сурове репресалије, обновили своју власт и успоставили Београдски пашалук у старим границама. Отпор српског народа није био сасвим сломљен. На традицијама и постигнућима првог српског устанка обновљена је слободна Србија.