СРБИЈА ПРЕД УСТАНАК

ustanakКрајем XVIII века створене су повољније прилике за већи део српског народа реформама султана Селима III и нарочито благом управом Хаџи-Мустафа паше у Београдском пашалуку. Кнежинска самоуправа је гарантовала извесну сигурност Србима и традицијом освештани начин живота.

Срби су претходно стекли самопоуздање учешћем у аустро-турском рату 1788-1791. у добровољачким фрајкорским одредима на аустријској страни. Почетак XIX века није обећавао Србима никаква. Повратак јаничара и завођење власти њихових вођа дахија значило је директно уплитање Турака у живот српског патријахалног друштва. Да је, како каже Страњаковић, наступило зло стање за Србију, било је сваком јасно кад су јаничари 15. децембра 1801. године у Београду убили Мустафа-пашу, званог "српска мајка". После тога јаничарској страховлади више ништа није стајало на путу. Њихови предводници, одметници од царске власти, тзв. велике дахије, преузимају сву власт у Београдском пашалуку и, уз помоћ пљчкашких уљеза, постављјући их за кадије, муселиме, читлук-сахибије, субаше и хаџије, стављају Србе у потпуно обесправљени, тачније ропски положај.

Нашавши се у беспомоћном положају, свесни да је Аустрија по завршетку Кочине крајине са Турском у добрим односима и да султан у Стамболу не може сузбити јаничаре-одметнике у овом пограничном делу Отоманског царевине, Србима је преостало или да се исељавају или да се дигну на оружје, макар то донело само часну погибију.

Дахије су убиствима истакнутих српских првака, оглашеном сечом кнезева, покушавале да спрече буну потчињене раје, која се спремала, али су тим чином само убрзали српски народни устанак.