ВЕЛИКЕ БИТКЕ УСТАНКА

aberdarПаљење турских ханова је започео Алекса Дукић из села Бање са својом дружином спаливши ханове у Тополи, Жабару и Јагњилу, а устаници су одмах после Сретењског збора и избора Карађорђа за вођу спалили хан у самом Орашцу. Касније су планули турски ханови широм устаничке Србије а најпосле су устаници почели да држе у опсади и градове. Један од првих опкољених градова био је Рудник у коме је био Сали-ага злогласни "Руднички бик". Дахије су упутиле Аганлију Хусеин-алемдара "да уреди поменуто питање и да заведе ред". Он је с одредом од четири стотине јаничара пошао из Београда. Аганлију је народ држао за најпомирљивијег дахију. Страхујући да не упадне између две ватре, Аганлијине чете и рудничких Турака, вожд је тражио од Петра Каре да својим људством спрече изласке Рудничана, а он полази у Дрлупу да с Аганлијом "сломије колач".kulaМада ниједан није био за мир, пристали су, из тактичких разлога, на преговоре. У непланираном пушкарању Аганлија је рањен у ногу, два устаника су погинула, а Главашу је турско тане окрзло главу. Снег је падао непрекидно, a овај први озбиљнији сукоб могао би се оценити као неповољан по устанике. Сам вожд признавао је да су били разбијени. Стање се, ипак, преокренуло сутрадан, пошто је дахија одлучио да се повуче према Београду. Сви догађаји узети заједно учинили су да извештачи овај сукоб оцене, ипак, као устаничку победу. Сали аги у опседнутом Руднику дошли су у помоћ ужички муселим Џавић и карановачки муселим Пљакић. Када је Петру Кара Трешњевичанину дошао у помоћ Милан Обреновић, Арсеније Ломо и Карађорђе Рудник је био освојен и спаљен. Ове две веће победе су јако одјекнуле у устаничкој Србији. И у исто време је дошло до заузимања Ваљева под вођством Јакова и Матије Ненадовића, а недуго потом до опсаде и пад Шабца. Једино су у крвавом и неравноправном боју на Чокешини Срби претрпели велики пораз. Крајем маја предао се и Пожаревац, а Посавци су мало раније заузели Палеж. Васа Чарапић је заузео Гроцку, а Милан Обреновић Чачак.

sabac26. априла у другом налету спаљена је и заузета Јагодина, а код Лештана је Васа Чарапић успео да разбије војску Кучук Алије. Смедерево се предало 18. јула, а у августу је Миленко Стојковић успео да похвата дахије у бегу на Ада-Калеу, и да их посече. Главе су послате султану у Станбол.

ivankovacБој на Иванковцу се одиграо на преображење 1805. године и од кључног је значаја за даљи ток устанка. За команданта турске војске буде одређен Хафиз-паша, који је кренуо са војском од Ниша ка Београду уз Мораву. Карађорђе је одредио Миленка Стојковића да са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем дочекају турке у селу Иванковцу, источно од Ћуприје са десне стране Мораве. У жестоком судару, уз велике људске губитке са обе стране, Турци, када су угледали Карађорђеву војску са друге, леве, стране Мораве, повуку се у Параћин. Устаници су поставили свој логор пред Параћином. Увече неки Стева писар је измолио Карађорђа да опали једном из топа на турке у граду. Послужила га је велика срећа, те је ранио самог Хафиз-пашу који се са војском повуче исте ноћи ка Нишу где је и умро од рана из топа.

misarБој на Мишару је једна од најблиставијих устаничких победа у првом српском устанку. Ту је заустављен поход босанских турака које је предводио Сулејман-паша Скопљак. Мишар је издигнут брежуљак са кога се види и поље покрај Саве и Шабачка варош. Карађорђе је одлучио да ту подигне велики "шарампов", ров, у коме је могло да стане око 7000 људи. Неколико пута малобројнија устаничка војска је овако дочекала турске трупе, које су морале да изађу из Шапца и да јуришају на брежуљак. Изванредном тактиком и вешто изабраним местом за бој, Карађорђе је успео да се одбрани, и уласком лаке српске коњице у одлучујућем тренутку у бој, преокрене ствари у своју корист. Јанко Катић је погинуо пре самог боја. У Карађорђевом ратном већу седели су још Јаков и Матија Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Милан и Милош Обреновић, Сима Марковић, Лазар Мутап, Стојан Чупић, Милош Стојићевић и други. Било је то 13. августа 1806.

deligrad Делиград је најбоље утврђење подигнуто за време Првог српског устанка. На Делиграду је било више бојева, почев од 1806. године. Свака турска војна офанзива из правца Ниша, подразумевала је напад на Делиград. Утврђење је подигао Петар Добрњац на десној обали Јужне Мораве. Најдуже се као заповедник на Делиграду, осим Добрњца налазио Станоје Главаш, Арсеније Ломо, Милутин Савић. Цивилни заповедник био је Алекса Дукић, а Карађорђев гласник Теша Обрадовић. Након пада Београда, 1813. године, Делиград је напуштен а храбри браниоци се разишли кућама. Делиград никада није војно освојен.

kalemegdanБитка за Београд је врло важан тренутак у устаничкој Србији. Устаници су држали град под опсадом око 2 године. Ма где да су вођене битке опсада није напуштана и увек је одржавана. Логор је у почетку био на Врачару, а касније на Ташмајдану и Карађорђе би се увек враћао под бедеме Београда после неких бојева. Опсадом су онемогућавани Турци да продру са леђа устаницима, такође су онемогућени да излазе у ослобођене српске крајеве и наравно опсадом су дахије држене да не побегну. Коначно заузимање Београда је почело код Сава капије и највећу улогу су имали Конда бимбаша и Узун Мирко Апостоловић. Код Стамбол капије су биле најжешће борбе где је и погинуо Васа Чарапић, између данашњег Народног позоришта и Народног музеја. У ослобођењу Београда је погинуло око 50 устаника и 300 Турака. Вођа турских крџалија, Алија Глушанац, је покушао да се одржи у горњем граду, али када је видео да је све изгубљено искрао се и лађом побегао за Видин. 8. јануара, на дан Св. Првомученика Стефана Београд је коначно у српским рукама.

ratnazastavaБој на Суводолу се одиграо почетком јуна 1809. године. Карађорђе је одбио низ уступака које му је предлагала Порта. Желео је да прошири устанак и на Босну и Херцеговину, као и на подручје Санџака, да би се на крају спојио са Црном Гором. 5. маја 1809. године Карађорђе заузима Сјеницу, а после битке на Суводолу, заузима и Нови Пазар 16. јуна, тако да су му се истурене јединице сусреле са неким црногорским одредима. Одсуство Карађорђа искористили су Турци који из правца Ниша и Видина нападну српску војску која се налазила недалеко од Ниша, у Каменици. Командант ове војске био је Милоје Петровић Трнавац коме су раније отказали послушност Петар Добрњац и Хајдук Вељко Петровић и са својим јединицама отишли ка Делиграду и Крајини. То је увод у Бој на Чегру. Како је Стеван Сиђелић био у најближем шанцу код Ниша, јер је хтео да буде први који ће ући у Ниш, тако је сва турска војна сила из Ниша напала на његове Ресавце. Трнавац је био удаљен око 3км од Синђелића. Када је видео да му нема спаса ни помоћи, Синђелић је кубуром запалио "џабану" те су сви Срби и Турци који су били у том тренутку ту, одлетели у ваздух. Од глава изгинулих на Чегру Турци су сазидали Ћеле кулу, најстрашнији споменик српског страдања.