Ustanak u Orascu

Први српски устанак није избио ни спонтано ни неприпремљено. За његово подизање су у тајности чињене потребне припреме. О томе сведочи догађај у манастиру Вољавча у лето 1803. на дан манастирске славе, када на манастирском тавану, тополски кнез Матија Јовичића утиче на Карађорђа и Гају Пантелића да у том тренутку не започну устанак. Карађорђе договара са Драгутином Милутиновићем да са Милошем Кабадрцем добавља оружје из Немачке. После догађаја у Вољавчи Карађорђе шаље Гају Пантелића виђеним народним првацима да почну спремати људе и шире мрежу.

Непуних пет месеци после састанка у Вољавчи, припреме за устанак већ су биле окончане па је ваљало постићи договор пре зиме. За место је одређен Орашац, а зборно место је кућа Стевана Томића на дан Светог арханђела Михаила. Домаћин Стеван је женио сина Максима, па је било природно да се због двоструког повода окупи велики број људи. Кад је весеље поодмакло, тихо и неупадљиво, прота Атанасије и сви други се упутише ка оближњој јаружици. Разборити прота Атанасије одржа подуже слово, јасно увиђајући да је слога најбитнији предуслов за овакав подухва, а да је највећа опасност издаја. Скуп је завршен заклетвом а учесници су се разишли у уверењу да је подухват доведен до краја.

На основу овог договора завереници су се окупили на другом збору у Орашцу 1804. Овог пута је кнез Марко Савић женио сина Луку. Како је о дизању устанка одлучено 1803. године, требало је изабрати старешину и заповедника који ће предводити устанак против Турака.

На скупу је било угледних људи о чему говори и податак да је дато пет предлога. Радован Самарџић наводи "Очевидно, на скупу у Орашцу почетком 1804. нису случајно Карађорђа изабрали за народног предводника у буни на дахије. Знали су, сви, и његов карактер и мере које је већ био предузео. У ствари, он им је постао вођ још у току припреме за буну. И његова стратегијска замисао буне стоји у продужењу његовог начина припремања народа за заједнички отпор."